Пошаљи документе на е-маил

Основу рада Међународне организације рада (МОР) представља доношење међународних радних стандарда, односно начела, норми или смјерница о економским и социјалним правима, условима рада, социјалној сигурности и благостању на међународном плану, које имају за основне циљеве постизање социјалне правде, стабилизацију међународног мира и утицај на међународну конкуренцију.

Међународни радни стандарди садржани су у конвенцијама и препорукама МОР-а, што утиче на њихову правну природу. Наиме, уколико су радни стандарди садржани у ратификованим конвенцијама, тада представљају правно обавезујуће норме, а уколико су садржани у препорукама, онда имају карактер социјално-политичких норми.

Основна обиљежја међународних радних стандарда су:

• Универзалност (под којом се подразумијева обезбјеђивање минималног нивоа услова рада и социјалног благостања у свјетским размјерама); и
• Трипартизам (који се манифестује како у поступку доношења међународних радних стандарда, тако и у поступку њихове имплементације).

У циљу уважавања разлика у условима рада и степену економске и социјалне развијености, које постоје између држава чланица МОР-а, ублажавање униформисаности стандарда постиже се уношењем клаузула флексибилности, које овлашћују државе чланице МОР-а да, у оквиру граница које поставља одређена конвенција, саме одреде обим обавеза које су спремне да преузму. Подразумијева се, наравно, да нема мјеста клаузулама флексибилности у погледу међународних радних стандарда који се тичу основних права човјека.

Посматрано по тематици, међународни радни стандарди могу се сврстати у слиједеће групе, односно области:

1. слобода удруживања, колективно преговарање и индустријски односи;
2. принудни рад;
3. уклањање дјечијег рада и заштита дјеце и младих;
4. једнакост прилика и третмана;
5. трипартитне консултације;
6. радна администрација и инспекција;
7. политика запошљавања и унапрјеђења;
8. професионално (стручно) усавршавање;
9. сигурност запослења;
10. зараде;
11. радно вријеме;
12. професионална сигурност и здравље;
13. социјална сигурност;
14. материнска заштита;
15. социјална политика;
16. радници мигранти;
17. поморци;
18. рибари;
19. лучки радници;
20. друге (посебне) врсте радника.

Нормативна дјелатност МОР-а састоји се у доношењу међународних конвенција и препорука као правних инструмената којима се постављају међународни стандарди рада, односно основне норме у области радног и социјалног права које треба да се проводе у појединим државама чланицама.

Конвенције МОР-а представљају мултилатерални међународни уговор суи генерис. Према правном дејству, конвенције представљају легислативне уговоре, односно уговоре - законе (траитес лоис). Међународна конференција рада представља међународно законодавно тијело, а међународне конвенције рада представљају међународне законе у правном смислу те ријечи. Конвенција представља међународну законодавну вриједност за чију је примјену потребан акт прихватања, односно пристанак правних субјеката (држава), који се огледа у акту о ратификацији. Достављање конвенције на ратификацију је обавеза парламента. Држава која усвоји конвенцију, мора је ратификовати у тексту који је идентичан са текстом који је донијела МОР-а, при чему нису могуће никакве измјене и допуне. Конвенција може бити усвојена дјелимично, условно или са резервом. Државе чланице МОР-а, дужне су да ратификовану конвенцију уведу у правни систем и обезбиједе услове за њену примјену.

Примјена конвенција МОР-а условљена је:

1. општим начелима примјене ових конвенција и
2. начелом инкорпорације конвенције у правни поредак држава чланица.

a)          Општа начела примјене конвенције важе за све земље чланице а то су:

1. начело обавезности примјене конвенције и
2. начело заштите минимума права.

b)         Инкорпорација конвенција МОР-а  зависи од рјешења у правном поретку и могуће је да се ради о  аутоматском инкорпорирању  или се морају  донијети посебни прописи да би ратифицирана конвенција имала правни учинак.

Све усвојене конвенције и препоруке чине међународно радно законодавство. Устав МОР-а предвиђа два метода надзора над имплементацијом конвенције, а то су:

• општи и
• специјални надзор.

Усвојене конвенције достављају се државама чланицама МОР-а на разматрање ради примјене, односно на ратификацију. Свака држава чланица, дужна је да у року од једне године да поднесене конвенције и препоруке размотри. Она је обавезна да усвојене конвенције и препоруке изнесе пред надлежне органе. Свака држава чланица обавјештава административни савјет МОР-а о ратификацији конвенције. Уколико се деси да надлежни орган државе чланице не ратификује конвенцију, држава чланица је у том случају дужна да Генералном директору Административног вијећа достави податке о:

• стању законодавства и праксе у вези са питањем које регулише конвеција;
• томе у којој мјери су проведене или се намеравају провести одредбе конвенције;
• тешкоћама које спрјечавају или одлажу ратификацију.

Према Уставу МОР-а, држава чланица која ратификује конвенцију дужна је да достави инструменте о ратификацији. Држава која ратификује међународну конвенцију рада, има обавезу да предузме све неопходне мјере у сврху њене практичне примјене, односно да дату конвенцију уведе у свој правни систем. Она је такође обавезна да сваке године доставља Међународном бироу рада годишње извјештаје о предузетим мјерама у циљу провођења и учинцима проведбе дате конвенције.

Систем извјештавања МОР-а је двогодишњи. Комисија експерата за примјену конвенција и препорука врши редован надзор над примјеном и поштовањем одредаба конвенције МОР-а.

У теорији међународног права постоји схватање према којем је суд дужан да поштује норме међународног права, из чега произилази да норме међународног права имају примат у односу на норме домаћег права, због чега слиједи закључак да у случају неусклађености домаћег закона (прописа) са међународном конвенцијом рада, треба примијенити конвенцију.

Када говоримо о препорукама МОР-а, требали бисмо напоменути да се оне знатно разликују од конвенција исте организације. Након њиховог усвајања, државе чланице не прихватају правила понашања (норме) које из њих произилазе, већ идеје садржане у њима, јер су те идеје уствари инспирација при ставарању националног законодавства. Препоруке се разликују од конвенција по природи правила која садрже, зато што то нису обавезне правне норме, већ препоруке о томе како би се поједина питања могла уредити у националном законодавству. Оне представљају допринос стварању заједничке социјалне свијести. Главни циљ препорука је да допринесу разумном третирању социјалних проблема у националним оквирима. У пракси, препоруке имају значајну политичку снагу и тешко им се може отворено супротставити. Према једном становишту препоруке претходе конвенцијама, а према другом оне слиједе конвенције. Без обзира на то што препоруке немају исту правну снагу као што то имају конвенције, оне итекако имају значај и важност за све државе чланице МОР-а.