Пошаљи документе на е-маил

Поред традиционалних модела колективног преговарања, односно индустријских односа, у литератури је издиференциран и тзв. транзициони модел, који обухвата постсоцијалистичке земље Европе.

Ако апстрахирамо одређене, објективне разлике између земаља које можемо сврстати у овај модел, онда можемо истаћи да систем индустријских односа у транзиционим земљама има значајна обиљежја англосаксонског модела, али је, исто тако, јасно диференциран од три стандардна идеално-типска модела који постоје у Западној Европи[1].

Неразвијеност гранског  преговарања и низак ниво покривености колективним уговорима подсјећа на англосаксонски модел, но од њега се разликује у два битна аспекта:

• степену законске заштите и регулисаности;
• утицају радника и синдиката на плате и друга радна питања.

Степен законске регулације у транзиционом моделу битно је већи него у англосаксонском, што се види код улоге државе у  регулисању минималне плате, али је са друге стране утицај синдиката и радника на висину плата и друге елементе радних услова битно већи у англосаксонском моделу него у транзиционом.

Управо с обзиром на утицај државе у регулисању радних односа и колективног преговарања, те  неразвијеност посредничких институција  (синдикати и удружења послодаваца), транзициони модел подсјећа на медитерански, посебно на француски. Ипак, за разлику од медитеранског модела, у транзиционом типу сукоби међу синдикатима, те између синдиката и државе битно су слабији, те битно мање идеолошки условљени.

Етатизам, у смислу доминантне улоге државе у индустријским односима, доминатно је обиљежје транзиционог модела. Но, та улога државе праћена је слабим контролним механизмима  провођења прописа, што доводи до једног од кључних обиљежја транзиционог модела, а то је његова “попустљивост”. То је уствари дискрепанција између законских норми које уређују индустријске односе и права радника, те стварне праксе поштивања тих норми. Један од кључних разлога због којих се прописи које доноси држава не поштују, у овом сектору је слабост посредничких институција, које би требале имати снагу да врше притисак према већем поштивању норми.

[1]Ради се о Англосаксонском, Западноеуропском и Медитеранском типу колективног преговарања. прим.аут.