Пошаљи документе на е-маил

У свакој развијеној земљи доминантан је одређени тип колективног преговарања. Постоји већи број типова колективног преговарања, као што су, централизовани тип преговарања, децентрализовани тип преговарања, преговарање на нивоу предузећа, фрагментарно преговарање и др.

Код централизованог типа колективног преговарања, преговарање се врши, и споразуми се постижу, између малог броја националних синдиката (између којих постоји низак степен међусобне конкуренције) и удружења послодаваца (који су по правилу добро организовани). Централизовано преговарање  заступљено је у Аустрији, Немачкој, Норвешкој, Швицарској и другим земљама.

Код децентрализованог типа преговарања, познатог још под називом „јоб цонтрол”, који је присутан у Америци и Канади, постоји велика конкуренција између децентрализованог синдикалног и несиндикалног сектора који врши преговоре са организацијама послодаваца, а који не наступају координирано. У таквим условима тешко је одржати висину надница на нивоу за који се одлучило национално синдикално руководство.

У Јапану, Америци, Канади и Аустралији основни облик преговарања је на нивоу предузећа. Основу колективног преговарања чине појединачни колективни уговори, тј. колективни уговори код послодавца. Висина надница више је резултат односа понуде и тражње него договора који се постиже. Наднице се уговарају флексибилно, што значи да се оне аутоматски прилагођавају околностима на тржишту рада без понављања процедуре колективног преговарања.

Код тзв. фрагментарног типа преговарања, који је карактеристичан за Енглеску, Француску, Италију и Белгију, не постоји заједнички фронт наступа синдиката, а такође и послодавци су слабо организовани, што за посљедицу има честе конфликтне ситуације које се најчешће завршавају штрајковима, што изискује интервенцију државе, најчешће о питањима која се тичу висине надница.

У источноевропским земљама колективно уговарање заснива се на систему гранских колективних уговора. Земље које су завршиле транзицију својих друштвено-економских система, преузеле су правни модел колективног преговарања из развијених тржишних привреда, дакле код њих колективне уговоре закључују представници синдиката и представници послодаваца, док држава има корективну улогу. У одређеним случајевима, потписници колективних уговора су и репрезентативни синдикати, влада и привредна комора. У овим земљама чести су трипартитни споразуми између синдиката, послодаваца и државе ради стварања одговарајуће социјалне кохезије. Трипартитни споразуми, односно трипартитни комитети који су на основу њих формирани, имали су значајну улогу у процесу транзиције. Као примјере земаља са трипартитним споразумима можемо поменути Мађарску, Чешку и Пољску.

Када је о ријеч о мјесту и улози државе у систему колективног преговарања, можемо рећи да је њена улога тројака:

       држава се јавља као законодавац;

       држава се најчешће јавља као највећи послодавац; и

       држава врло често покушава да поспјеши колективно преговарање.

За системе колективног преговарања у развијеним тржишним привредама углавном је карактеристично да се они заснивају више на међусобном повјерењу учесника колективног преговарања, него на снази самих закона који регулишу ову област.

Због низа објективних и субјективних разлога, улога и мјесто колективног уговора, у различитим националним системима радних односа, није иста.

Под утицајем фактора као што су радно право, економија, структура и пракса синдикалног организирања и дјеловања, те других специфичности субјеката радних односа, формирали су се и различити национални модели колективног уговарања. У западној литератури издифиренцирана су, углавном, два модела: англо-амерички и западноевропски.

Англо-амерички модел одликује се слиједећим обиљежјима:

       Преваленција децентрализираног колективног преговарања на нивоу предузећа;

       У средишту колективног преговарања – економска питања;

       Уговорне странке су у сукобљеном односу;

       Минимална државна интервенција.

Западноевропски модел колективног уговарања карактерише:

       Координирана и централизована активност колективног преговарања на националном, регионалном и секторском нивоу;

       У фокусу преговора нису само економска питања, већ и социјална;

       Значајна државна интервенција;

       Доминирају односи сарадње између социјалних партнера.

Западневропски модел може су условно подијелити на три подмодела, и то:

1. "Сјеверни - нордијски"
2. "Рајнски – њемачки“ и
3. "Латински модел."

За "сјеверни" модел (Шведска, Данска, Норвешка, Финска) карактеристична су слиједећа обиљежја:

       висок степен организираности послодаваца и радника (синдиката);

       координиран процес колективног уговарања;

       низак праг сукоба између социјалних патнера;

       релативно слаба интервенција државе у индустријске – колективне радне односе.

"Рајнски" модел (Аустрија, Нјемачка, Швицарска, Белгија, Холандија) у многим елементима је сличан "сјеверном" моделу, уз разлику да држава има значајнију, првенствено регулаторну улогу у радним односима.

"Латински" модел (Француска, Италија, Шпанија, Португалија, Грчка) карактерише слаб положај послодаваца и радника, што објашњава тенденцију посредовања државе у остваривању дијалога – односа међу социјалним партнерима. У овим земљама, ниво сукоба између социјалних партнера је висок.

Осим англоамеричког и западноевропског модела, као специфичан се издваја и модел радних односа и колективног уговарања у Јапану. За овај модел може се рећи да представља  прелаз између наведених двају модела. У Јапанском моделу рада доминира колективно преговарање на нивоу подузећа, али и висока координација на националнм нивоу. Утицај државе је врло изражен, али је то обично у неформалном облику. Односи социјалних партнера мање су конфликтни у односу на англоамерички модел, а култура „сарадње“ је доминантна у социјалном дијалогу. Модел рада у Јапану у почетку се темељио на америчком искуству, али је временом еволуирао у јединствен модел у којем значајно мјесто имају социјалне и културне особитости јапанског друштва.

Поред поменутог, важно је истаћи и то да су у теорији издиференцирани и различити модели индустријских односа и то:

       Англосаксонски модел;

       Западноевропски (корпоративистички) модел;

       Медитерански модел; и

       Транзицијски модел.

С обзиром да модел индустријских односа детерминише и одговарајући тип (модел) колективног преговарања, то ћемо о истима, према наведеној типологији, дати појединачни приказ, те компаративну анализу модела.