Пошаљи документе на е-маил

Поступак колективног преговарања може бити неформалан и формалан. Код неформалног поступка није унапријед утврђена форма поступка. Код формалног поступка је форма поступка унапријед одређена договором колективних преговарача или прописима. Поред форме, законом се може предвидјети обавеза колективног преговарања. Та обавеза има за циљ да се подстакне закључивање колективних уговора.

Преговори се воде савјесно и у намјери да се закључи колективни уговор. Преговори се завршавају закључењем колективног уговора. Најважнији циљеви који се постижу закључењем колективног уговора су обезбјеђење социјалног мира, изједначавање услова рада у одређеној грани и изједначавање услова привређивања послодаваца.

Колективни уговор се сматра закљученим када га потпишу представници радника и послодаваца. Сам поступак закључивања колективних уговора има двије фазе и то:

• фазу преговарања и
• фазу закључивања.

Преговарање може бити дуго и напорно, а може доћи и до незакључивања уговора због несагласности двију страна. Зато је неопходна добра организација и припрема преговарања^[1].

Припрема би се могла подијелити у три дијела и то:

1. Покретање поступка преговарања:

Покреће се на иницијативу било ког учесника овлаштеног за закључивање уговора. Потребно је навести имена представника који ће водити преговоре и који требају да предложе оквирне рокове за закључење колективног уговора. Пожељно је да представници радника и послодаваца буду квалификовани и да познају материју о којој се преговара. Представници могу сами водити преговоре или могу овластити посебне стручњаке^[2]. Ако не дође до договора могу за рјешавање спорних питања образовати абитражу.

2. Израда нацрта колективног уговора,

Нацрт колективног уговора споразумно могу сачинити стране заједнички (путем радних група и сл.), односно свака страна појединачно.

3. Утврђивање приједлога колективног уговора:

Колективни уговор представља слободно изражену вољу двије стране које такав уговор закључују. Уговор је резултат вођења преговора и усаглашавања ставова око услова модалитета будућег уговора. Како ће процес преговарања тећи и који ће крајњи резултат тог преговарања бити није могуће унапријед одредити. Смисао преговора јесте да се аргументима, упорношћу, спремношћу на компромис и осталим факторима дође до жељеног резултата са којим ће обје стране бити задовољне.

Ако се преговарачи споразумију долази до закључивања колективног уговора. Закључивање колективног уговора се огледа у потписивању текста који су припремили преговарачи и који су предходно у потпуности усагласили^[3]. Потписивање колективног уговора врше овлаштени представници репрезентативних синдиката, послодавац (или његов представник) или репрезентативно удружење послодаваца. Форма колективног уговора је обавезно писана. Колективни уговор закључује се, дакле, у писаној форми, јер само закључен на тај начин може имати правно дјеловање. То је форма ad solemnitatem ^[4], што значи да ако није у датој форми уговор не постоји. Да би уговор ступио на снагу потребно је да са њим буду упознати сви они на које се уговор односи и они који имају одређени интерес. У том смислу обавеза је да се општи и посебни колективни уговори објављују у службеном гласилу дате земље. Закључени колективни уговор представља извор радног права и као такав производи правна дејства. Таква дејства остварују се његовом примјеном у одређеном времену према одређеним субјектима и на одређеном простору.

[1].Успјешне припреме за колективно преговарања морају омогућити представницима синдиката да преговарају слободно и да се осјећају комотно, да нису у грчу, у цајтноту или под притиском било какве врсте. Припреме подразумијевају опширне и темљите консултације са чланством. Чланство мора бити оптимално укључено у овај процес, уз потпуно уважавање његових ставова, јер суштина колективних преговора и јесте заштита, остваривање и унапрјеђење њихових и интереса свих запослених. За квалитетно и дјелотворно колективно преговарање, преговарачки тим мора бити спреман, квалитетан и компетентан. Мора располагати информацијама и знањем, не само о стању у предузећу, већ и у истим или сличним дјелатностима, ужој и широј заједници, као и окружењу, односно на европском и свјетском плану. Истовремено, неопходно је да су упознати са важећим законским прописима, као и другим нормативним актима, како из области радног и социјалног законодавства, тако и другим системским рјешењима која утичу на економски и социјални положај запослених. Пожељно је и њихово добро познавање основних међународних правних инструмената из области рада и радних односа. Неопходно је да чланови преговарачког тима посједују основна економска знања, да прате и разумију основне индикаторе  економског и социјалног развоја свог предузећа, гране и дјелатности, као и привреде у цјелини  (друштвени производ, производња, цијене, трошкови живота, куповна моћ запослених и становништва, стопа запослености и незапослености, кретање зарада, пензија и осталих личних примања, социјална давања и др.) Посебна пажња треба се посвети интерним актима у предузећу, прије свега са аспекта усклађености са законима и прописима (систематизација посла, организација рада, безбједност и здравље на раду, радна дисциплина и сл.). Осим тога, добри преговарачи морају познавати и психологију и начин размишљања супротне стране, како би могли планирати сопствени наступ и предвидјети поступке и реакције супротне стране. Осим свестраности и стручне компетенције преговарача, важан је и њихов број. Пракса показује да се преговори најбоље одвијају уколико у њима не учествује велики број људи, али је неприхватљиво и рјешење да раднике и синдикате заступа само једно лице, без обзира на функцију коју има у синдикалној организацији. Ауторитарно понашање појединаца унутар синдиката, неспојиво је са синдикалном демократијом и нанијело је велике штете синдикалним организацијама. За успјешно вођење колективних преговора значајан је одабир правих материјала и докумената који ће се у току преговора користити и којима ће преговарачи моћи потврдити аргументе које износе у прилог својих захтјева и приједлога, као и оспоравања или корекције захтјева супротне стране. прим. аут.

[2] Пракса ангажовања “професионалних преговарача“ – стручњака за колективно преговарање, готово да је постала стандардна. На овај начин доприноси се економичности, законитости и првенствено учинку, односно резултатима преговарања. Колективно преговарање све више је орјентисано у правцу тзв. wин-wин исхода, гдје обје стране остварују одређени обим својих интереса, за разлику од ситуације гдје се једна страна осјећа пораженом, а друга побједником, што дугорочно компромитује колективно преговарање и нарушава социјални мир. прим. аут.

3Текст колективног уговора који је у потпуности усаглашен између страна назива се “приједлог колективног уговора” и као такав постаје предметом закључивања. прим. аут.

4Форма ад солемнитатем (битна форма) је форма која представља битан (обавезан) елеменат уговора. Битна форма обично је предвиђена законом, па се уговор неће сматрати закљученим, иако је постигнута сагласност воља као суштински елеменат уговора. Форма као конститутиван елеменат уговора може бити предвиђена и вољом странака. У случају колективних уговора, писана форма је битна форма (обавезна). прим. аут.