Пошаљи документе на е-маил

Претече Европске уније (ЕУ) су три заједнице основане педесетих година прошлог вијека: Европска заједница за угаљ и челик (1951), Европска економска заједница (1957, а од 1991. године – Европска заједница) и Европска заједница за атомску енергију (1957). Споразуми којима су основане ове заједнице примјењивали су се изворно само на шест држава оснивача: Белгију, Француску, Холандију, Италију, Луксембург и Њемачку. Од свог оснивања, ЕЕЗ је више пута проширивана. Прво су јој се прикључиле Велика Британија, Ирска и Данска (1973), а 1981. године и Грчка. Са приступањем Шпаније и Португала (1986), формира се „Заједница дванаесторице“. Њој су 1995. године приступиле Шведска, Финска и Аустрија. До највећег проширења дошло је 2004. године, када су пуноправне чланице постале Естонија, Литванија, Летонија, Пољска, Чешка, Словачка, Мађарска, Словенија, Кипар и Малта. Посљедње проширење десило се 1. јануара 2007. године, када су чланице постале Бугарска и Румунија, те 1. јула 2013. године када је Република Хрватска постала чланица ЕУ, тако да ЕУ данас броји 28 држава, са преко 500 милиона становника. Динамика приступања сваке земље ЕУ зависи од напретка који оне остварују у припреми за чланство, у складу са критеријумима одређеним од стране Европског вијећа у Копенхагену 1993. године^[1].

Критеријуми обухватају:

• стабилност институтуција које гарантују демократију,владавину права, људска права и посебно заштиту мањина;
• постојање функционалне тржишне економије способне да се избори са притисцима конкуренције и тржишних снага унутар Уније;
• способност да преузме обавезе по основу чланства, укључујући вјерност циљевима политичке, економске и монетарне уније.

- Развој колективног преговарања у ЕУ

Један од кључних елемената у европској социјалној политици је унапрјеђење социјалног дијалога. То јасно произилази из чл. 138 (1) Уговора о оснивању ЕУ, у коме се каже:

„Комисија има задатак да унапрјеђује консултације између управе и рада на нивоу Уније и да предузима све релевантне мјере у циљу потпомагања њиховог дијалога кроз обезбјеђење уравнотежене подршке партнерима.“

Израз „социјални дијалог“, очигледно укључује колективно преговарање и закључивање споразума између социјалних партнера. Колективно преговарање на нивоу ЕУ, међутим, представља сложен проблем, са бројним спорним питањима. Прије свега, поставља се питање подјеле надлежности између европског и националног нивоа. За послодавце је то искључиво питање националног нивоа, док су синдикати мишљења да је то питање на европском нивоу, те да су минимални европски захтјеви неопходни. Осим тога, реалност је и однос снага између европских социјалних партнера, тј. недостатак снаге европских синдиката да присиле послодавце на преговарање. Мањак снаге је, истина, у великој мјери надокнађен политичким притисцима од стране европских институција, посебно од стране Европске Комисије. Намјера Комисије је да социјални партнери преузму комплетну одговорност за колективно преговарање.

Постоје два значења колективног преговарања:

• Шире; и
• Уже.

У ширем значењу, „колективно преговарање“ обухвата све врсте бипартитних или трипартитних дискусија у вези радноправних проблема које укључују обје стране индустрије и државне власти у циљу ширег разумијевања, одлучности, припреме или примјене политике, покушавајући да се постигне компромис, али не нужно и обавезујући уговор.

У ужем смислу, значење колективног преговарања фокусирано је на дискусије усмјерене на постизање споразума, било моралног или правног и обично ограниченог на индустријске стране.

Колективно преговарање има различите функције: утврђивање зарада и услова рада, рјешавање спорова и уређивање односа између колективних страна, итд. Оно је и облик партиципације запослених. Колективни уговор је уговор између једног или више послодаваца или послодавачких организација и једног или више синдиката, у вези услова рада и права и обавеза уговорних страна.

На европском нивоу, колективни уговори могу бити:

• европски компанијски уговори;
• европски индустријски уговори;
• европски мулти-индустријски уговори;
• европски мулти-регионални уговори.

Уговорна страна код европских колективних уговора може бити послодавац, тј. европска компанија, или европска послодавачка организација или европски синдикат, односно организација европских синдиката, било на регионалном, секторском или конфедералном нивоу. Уговорне стране морају имати потребне компетенције за закључење колективног уговора, тј. морају имати изричит мандат од својих чланова за оно што раде. Територијално важење уговора не мора обавезно бити ограничено на државе чланице ЕУ, јер неке од уговорних страна, као нпр. Европска конфедерација синдиката, могу имати чланове и изван Уније. Персонално важење зависиће од садржаја уговора, односно, врсте послодаваца и запослених који потпадају под територијално или професионално подручје колективног уговора. Професионално подручје одређује се по секторима дјелатности за које су социјални партнери из уговора компетентни. Такође, уговор се може тицати свих предузећа која дјелују на заједничком тржишту и у том контексту није од утицаја да ли су она приватна или јавна. Једино је важно да ли утичу на функционисање заједничког тржишта. У погледу трајања уговора, они могу бити закључени на одређено или на неодређено време.

[1] Tzv. kopenhaški kriterijumi su pravila koja definiraju koja je zemlja podobna da se pridruži EU. Ove kriterije donijelo je 1993. godine Evropsko vijeće. prim. aut.