Пошаљи документе на е-маил

Групе држава стварају регионалне организације са посебним политичким и економским циљевима који се, између осталог, изражавају кроз закључивање регионалних уговора, од којих неки представљају и изворе радног права. Данас постоје бројне регионалне организације, међу којима је у региону Европе, најстарија, те у контексту подручја колективног преговарања најважнија међународна организација Савјет Европе.

Савјет Европе је основано 05. маја 1949. године и његове чланице су све европске државе.^[1] Основни задаци Савјета Европе су унапрјеђење демократских вриједности и обезбјеђење остваривања, уједначавања и заштите људских права у Европи. 

Најзначајнији акти које је усвојио Савјет Европе су:

• Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода,
• Европска социјална повеља,

Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода усвојена је у Вијећу Европе 04. новембра 1950. године. Ова конвенција је касније проширена са 11 протокола. Предмет којим се она бави представљају људска права и слободе, али се исто тако бави питањима рада и радних односа, социјалног осигурања итд. О примјени ове конвенције, надлежан је и стара се Европски суд за људска права.

Европска социјална повеља

Европска социјална повеља усвојена је у Савјету Европе 05. новембра 1961. године у Торину, а ступила је на снагу 1965. године, након што је извршено пет ратификација, што је овом Повељом предвиђено као услов за њено ступање на снагу. Повеља је допуњена протоколима из 1988., 1991. и 1995. године. Европска социјална повеља (ревидирана), односно Ревидирана европска социјална повеља или Измијењена европска социјална повеља, усвојена је 1996. године, а ступила је на снагу 1999. године, након извршене три ратификације, што је овом Повељом предвиђени услов за њено ступање на снагу.

Повеља установљава права и слободе, те успоставља механизме којима се гарантује њихово поштовање од стране држава – уговорних страна. Она представља допуну Европске конвенције о људским правима (Конвенција за заштиту људских права и основних слобода) и популарно се сматра “Социјалним уставом” Савјета Европе.^[2]  Права гарантована Повељом тичу се појединаца у њиховом свакодневном животу и раду. Потписивањем Повеље чланице Савјета Европе, како стоји у њеној Преамбули, сложиле су се да свом становништву обезбиједе социјална права, како би побољшали животни стандард и социјално благостање.

Европска социјална повеља утврђује сљедеће институте:

• Каталог права, у којем су прописани стандарди који се презентирају као декларација циљева. Свако од права каталога има своју одређену садржину.
• Режим обавеза је прилично флексибилан јер је држава чланица Савјета дужна да каталог права сматра декларацијом циљева које треба да оствари при уређивању радноправних односа и социјалног осигурања. Такође, свака држава чланица је обавезна да преузме најмање 6 од 9 нумерисаних (обавезних) чланова повеље, као и да преузме најмање 16 комплетно нумерисаних чланова Повеље или 63 нумерисана става из било којих чланова Повеље по свом избору^[3].
• Систем надзора примјене Повеље се врши на два начина, а то је путем извјештаја и путем система колективних жалби.

Основна права која се гарантују Повељом су:

1. Право на рад;
2. Право на правичне услове рада;
3. Право на безбједне и здраве радне услове;
4. Право на поштену накнаду;
5. Право на организирање;
6. Право на колективно преговарање;
7. Право дјеце и омладине на заштиту;
8. Право запослених жена на заштиту материнства;
9. Право на професионалну орјентацију;
10. Право на професионалну обуку;
11. Право на заштиту здравља;
12. Право на социјалну сигурност;
13. Право на социјалну и медицинску помоћ;
14. Право на бенефиције из службе социјалног старања;
15. Право хендикепираних лица на независност, социјалну интеграцију и учешће у животу заједнице;
16. Право породице на социјалну, правну и економску заштиту;
17. Право дјеце и омладине на социјалну, законску и економску заштиту;
18. Право на уносан посао на територији друге стране;
19. Право радника миграната и њихових породица на заштиту и помоћ;
20. Право на једнаке могућности и једнак третман у питањима запошљавања и рада без дискриминације у односу на пол;
21. Право на информисање и консултирање;
22. Право учешћа у одлучивању о радним условима и радној средини и њиховом побољшању;
23. Право старијих лица на социјалну заштиту;
24. Право на заштиту у случајевима престанка запослења;
25. Право радника на заштиту њихових потраживања у случају несолвентности послодавца;
26. Право на достојанство на послу;
27. Право радника који имају одговорност према члановима своје породице на подједнаке могућности и једнак третман;
28. Право радничких представнка на заштиту у предузећу и на додељивање адекватних погодности;
29. Право на информисање и консултације у случајевима колективног отпуштања;
30. Право радника на заштиту од сиромаштва или социјалне искључености;
31. Право на стан.

Једно од права садржаних у Повељи, као што смо видјели, је и право на колективно преговарање.

Ово право гласи:

„У намјери да обезбиједе ефективно остваривање права на колективно преговарање, стране уговорнице се обавезују:

1. да унапређују заједничке консултације између радника и запослених;
2. да унапређују, када је неопходно и прихватљиво, механизам за добровољне преговоре између послодаваца или организација послодаваца и организација радника, са циљем да се регулишу услови и погодности запошљавања путем колективних уговора;
3. да унапређују успостављање и употребу одговарајућих механизама за помирење и добровољну арбитражу за рјешавање радних спорова; и да признају
4. право радника и послодаваца на колективну акцију у случају сукоба интереса, укључујући право на штрајк, у складу са обавезама које могу да проистекну из колективних уговора које су претходно закључили.“

Босна и Херцеговина је потписала Повељу 01.05.2004. године, а исту је ратификовала 07.10.2008. године, чиме се обавезала на усклађивање домаћег законодавства и праксе са стандардима предвиђеним у овом документу.

[1]osim Bjelorusije. prim. aut.

[2] Lubarda, Branko, 2004., Evropsko radno pravo, Podgorica, str. 72.

[3]Od devet obaveznih, ključnih članova ESP (tzv. hard code), Bosna i Hercegovina je prihvatila 8 članova, od toga 6 u potpunosti, odnosno, prihvaćeno je ukupno 19 članova, od kojih je 16 u cjelosti, a 3 člana parcijalno, što obuhvata ukupno 51 stav. prim. aut.