Пошаљи документе на е-маил

Иако је фраза „колективно преговарање“ уведена 1890. године, у Сједињеним Америчким Државама у то вријеме је већ увелико постојао облик „колективног компромиса“ између организација радника и њихових послодаваца. Нпр. графичка дјелатност, трговина металом, пословна градња, рударство, жељезница, познавали су „арбитражу“, „мирење“, „договарање“, „трговинске споразуме“, „законодавство“, који су регулисали односе између организованих радника и њихових послодаваца.

Национални акт о радним односима из 1935. године^[1], покрива већину колективних уговора у приватном сектору Сједињених Америчких Држава. На основу овог Акта противзаконито је да послодавци врше дискриминацију, уходе, узнемиравају или отпуштају радника због чланства у синдикату или да подносе притужбе због њиховог учешћа у организовању кампања или других активности, као и да одбију да учествују у колективном преговарању са синдикатом који представља своје запослене.

У предузећима где су радници изгласали своје синдикалне представнике, исти преговарају уговор о раду са управом, у погледу плаћа, радних сати, накнада и других услова рада, као и у погледу услова запошљавања, те заштите у случају престанка радног односа без оправедних разлога. Једном када се постигне договор између радничких представника и управе, уговор се ставља на гласање. Ако се одобри, уговор обично ступа на снагу за одређен период, неколико година, а када тај период истекне, поново се преговара између запослених и менаџмента.

Америчка федерација рада, формирана 1886. године, обезбиједила је преговарачку моћ за различите групе радника. Конгрес САД-а донио је Жељезнички радни акт 1926. године, којим се од послодаваца захтијевало да омогуће колективно преговарање са синдикатима у овој привредној грани, будући да су жељезничке пруге, са једне стране биле од виталног значаја за САД, а са друге стране поприште неких од најдраматичнијих штрајкачких битака.

Неки значајнији датуми у домену колективног преговарања у САД су у случају Тексас & Н.О.Р. Цо. в. Бротхерхоод оф Раилваy Клеркс, када је Врховни суд, 1930. године подржао забрану мијешања послодаваца у одабир преговарача, затим, када је предсједник Кенеди, 1962. године потписао извршни документ о давању јавног права синдикалним представницима радника да колективно преговарају са државним агенцијама.

Упркос мишљењу да су стандарди радног права и заштите радника у САД-у ниски, уствари је супротно, тако се колективним преговарањем законски минимуми дижу на највиши ниво адекватан одређеној производњи, односно одређеном послодавцу,^[2] чиме се остварује основна карактеристика система рада у САД-у, а то је флексибилност. Флексибилност се остварује кроз могућност да послодавци и радници остваре ниво права и обавеза које им омогућавају конкретни услови на тржишту.

Занимљиво је истаћи да се у САД, супротно у односу на процесе у Европи, упркос потпуној флексибилности рада, све више јавља настојање за проширењем права радника, ојачавањем социјалног положаја и улоге државе у социјалној сигурности.  

[1] Radno pravo u SAD, u odredbama National Labor Relations Acta, u izvornoj verziji Wagnerova zakona iz 1935. godine te, još više, izmjenama i dopunama koje je donio Taft-Hartleyev zakon iz 1947. godine pozicionirano je na način da je državi u radnim odnosima ostavljena vrlo ograničena nadzorna uloga. U SAD-u se individualni i kolektivni interesi socijalnih aktera promoviraju i štite prije svega kolektivnim predstavljanjem i kolektivnim ugovorima. Američki sistem radnih odnosa baziran je na pretpostavci da je odnos sindikata, organizacija radnika, i poslodavaca, njihovih udruženja, odnos jednakih strana, pri čemu je uloga države nadzor, kako bi se spriječilo narušavanje tog odnosa jednakosti. Radni odnosi stoga u zakonodavnom smislu nisu ni bili predmetom rigidnog regulisanja jer su zakoni postavljali samo minimume prava. prim. aut.

[2]Kolektivno pregovaranje kod jednog poslodavca utiče i na kolektivno pregovaranje u ostalih poslodavaca, što proizvodi domino efekat i pozitivno se odražava na prava radnika. Ipak, moramo istaći, nivo pokrivenosti radne snage kolektivnim ugovorima u SAD je relativno skroman. prim. aut.