Пошаљи документе на е-маил

Дјечји рад може се дефинисати као рад особа које су млађе од законом одређене животне доби. Конвенција о правима дјетета сматра дјететом сваку особу млађу од 18 година, те утврђује најнижу доб за рад дјетета, која не може бити нижа од 15 година, уз изузетак земаља чије су економије и образовне могућности недовољно развијене, да могу, након савјетовања с организацијама заинтересованих послодаваца и радника почетно утврдити најнижу доб за рад. Главни покретачи дјечијег рада су сиромаштво, ниски приходи и економске потешкоће с којим се суочавају породице, те слаба подршка институција.

Неки аутори разликују појмове дјечјег рада и дјечјег посла. Дјечји посао подразумијева оне активности којима се дјеца усмјеравају на интегрирање у друштво и обитељ, док је дјечји рад посљедица осиромашења дјетета и породице, притисака тржишта и политичке апатије према правима дјетета. Постоји, такође, и појам „лакши посао“ који се односи на лакше послове за дјецу између 13 и 15 година који нису штетни за њихово здравље и развој, не штете њиховом похађању школе или учествованју у програмима образовања.

Дјечји рад је врло комплексан појам и тешко је замислити да неке активности не штете дјетету, ипак треба имати на уму да дјеца која су запослена могу учествовати у активностима које доприносе њиховој добробити и развоју, те је такве послове потребно посматрати одвојено од оних штетних.

Узроци дјечјег рада

Најчешћи узрок дјечјег рада је сиромаштво. Сиромаштво није само узрок дјечјег рада, већ и његова посљедица. Висина кућних прихода, такођер је, негативно везана за појаву дјечјег рада, односно што су приходи родитеља већи, то је мања потреба за слањем дјеце на тржиште рада.

На појаву дјечјег рада утјечу и ситуације у којој се налази већина сиромашних породице које нису у стању осигурати приходе за кућанство. Када се то догоди сиромашне породице повлаче своју дјецу из система школовања како би обезбједили додатни приход. У земљама у којима систем едукације није бесплатан и није лако доступан већа је могућност да ће мањи број дјеце похађати школу, а дјеца искључена из образовног система бивају укључена у дјечји рад без обзира о којем се облику радило.

Поред сиромаштва, неки од узрока дјечјег рада су још и потражња за дјечјим радом, недостатно образовање, економско финансијске кризе, ратови и оружани конфликти, пандемије, трговина људима, демографске промјене, глобализација и природне катастрофе.

Послодавци запошљавају дјецу јер су она мање свјесна својих права те су стога спремна прихваћати наређења и радити дуготрајан посао без поговора. Осим наведеног, дјеца често раде за пуно мање плаће него одрасли запосленици, нису организирани у синдикате, јер раде илегално, па тиме стварају мање трошкова послодавцима. Оно што послодавци често наводе као разлог запошљавања дјеце је потреба за вјештинама које одрасли немају, а то се односи на производњу која овиси о прецизном раду малих руку, попут полирања дијаманата, производњи стакла и изради мозаика. Неке компаније дјецу запошљавају непосредно, најчешће у неформалним секторима производње, услужним дјелатностима пољопривредним пословима и онима који се обављају од куће. Посредно се запошљавање односи на оне фирме које свјесно или несвјесно купују и дистрибуишу производе који су резултат дјечјег рада. Мањкавост и одсутност квалитетних програма образовања погодују развоју дјечјег рада, а с друге стране, усмјереност ка квалитетној едукацији, заговарање универзалног образовања у свјетским размјерима може бити начин превенције и елиминације истог. У неким подручјима квалитетно и приступачно образовање фактор је смањења дјечјег рада, док га на другим мјестима тек треба концентровати у близини мјеста на којима се обавља дјечји рад.

Дјечји рад у условима економских криза и сломова биљежи одређене специфичности карактеристичне за кретање на тржишту рада и радне снаге. Пораст сиромаштва узрокованог кризама погодује расту и развоју дјечјег рада. У таквим околностима опада ниво бриге о дјетету и његовој заштити јер смањење породичних прихода и губитак посла повећавају удио одрасле радне снаге у неформалним секторима производње, а држава није у могућности одржавати дотадашњи ниво социјалних давања.

Рат и оружани конфликт друштвено су најтеже прихватљиви узроци дјечјег рада, а имају велике посљедице на здравље и касније нормално интегрирање преживјеле дјеце у свакодневни живот.

Трговина људима, такође је, узрок јер резултира најчешће најгорим облицима дјечјег рада, који су резултат присиле и неријетко воде у сексуалну експлоатацију дјеце, присилан рад и робовласничке односе. Различити демографски трендови утјечу на појавност дјечјег рада. Земље у развоју које карактеризира највећа стопа дјечјег рада, уједно су и земље са високом стопом наталитета. Бројност породице резултира повећањем броја чланова овисних о раду. Висока стопа наталитета, сиромаштва и недостатак образовних процеса резултира повећањем појаве дјечјег рада. С друге стране технолошки напредак значајно повећава разлике у платама дјеце и одраслих радника те умањује погодности дјечјег рада како би се његова појава смањила.

Глобализација је сложен феномен који осликава готово све наведене узроке дјечјег рада. Својим негативним трендом глобализација утиче на пораст дјечјег рада, али она истовремено може бити и покретач његова смањења. У развијеним друштвима удио дјечјег рада је бројчано низак, али је упитно како су многе гране индустрије извршиле релокацију својих производних процеса на начин да су премјестили творнице у земље које су тек у развоју те су се на тај начин посредно служили дјечјим радом.

Облици дјечјег рада

Дјечји рад јавља се у различитим облицима. Рад у неформалном сектору обиљежен је дјеловањем изван признатог и правно регулираног законодавног оквира, што омогућује сиво тржиште и илегалне радње. То резултира обављањем најгоре врсте дјечјег рада који обухваћа обављање опасних и погубних послова који су скривени од јавности и које надлежна тијела игнорирају, а дјеца су у потпуности незаштићена.

Рад дјеце у пољопривреди може бити допустив у интеракцији са школом, игром и социјализацијом, уз увјет да не долази до економске експлоатације дјетета. Дјеца запослена у пољопривреди често долазе из руралних крајева те је њихов рад јефтинији и тиме исплативији од рада одраслих, а дјевојчице су угроженије од дјечака у раду у пољопривреди јер почињу радити у најранијој доби.

Дјечји рад на улици свакодневна је појава у урбаним срединама неразвијених земаља или земља у развоју. Такав рад карактеризира невидљивост дјечје радне снаге. Најчешће су то активности попут прања аутомобила, чишћења обуће, просјачења, скупљања папира, лименки, пластичних боца... Овај облик дјечјег рада погађа готово сва географска подручја неовисно о разини економске развијености, али је свакако израженији у срединама које су погођене разним економским и политичким транзицијама.

Рад дјеце у индустрији, грађевинарству и рударству представља облике дјечјег рада који су опасни по њихов живот. Дјеца су најчешће запослена у текстилној индустрији, индустрији обуће и спортске опреме, стакла и производње шибица. Врло штетан облик рада је и рад у грађевини и рударству због њихове штетности за здравље дјеце. Дјеца раде у опасним радним условима уз упорабу тешких алата и без адекватне заштите од прашине и ситних комада гранита који их лако могу озлиједити, али и узроковати болести респираторног система. Основне карактеристике рада у рударству су дуго радно вријеме, недостатак одговарајуће заштитне опреме, одјеће и оспособљености, изложеност високом степену влажности и екстремним температурама.

У најгоре облике рада укључено више од 180 милиона дјеце, а укључује рад недопустив за њихову доб, попут присилног ропског или дужничког рада, проституције и порнографије, присилног ратовања те других илегалних радњи. услови рада за дјецу су тешки и нехумани, њихово радно вријеме није одређено или уствари уопће не постоји те се тако крше темељна људска права и слободе које онемогућују дјеци слободно кретање, а дјеца су врло често изложена психичком и физичком злостављању. Присутно је и трговање дјецом, које се може подијелити у двије основне скупине, трговање дјевојчицама ради сексуалне експлоатације трговање дјечацима и дјевојчицама ради просјачења.

Закључак

Имајући у виду да у Босни и Херцеговини готово да и нема емпиријских истраживања дјечјег сиромаштва и дјечијег рада, то је ова појава и даље изван домашаја суставног развоја политика и мјера за борбу против дјечјег сиромаштва. Босна и Херцеговина мора посветити највишу пажњу управо сиромаштву дјеце кроз различите програме, и стратешке документе, те у том смислу едуцирати стручњаке о раду с дјецом, али и родитељима који се налазе у ризику од сиромаштва или у сиромаштву како би им били у могућности пружити потребну подршку, али и дати потребне савјете и помоћ како би лакше пребродили живот у сиромаштву и успјешно изашли из њега.

Потребна је, такође, и функционална међуресорна сарадња између свих структура које користе дјеци и породицема у ризику од сиромаштва у пружању координиране и сврсисходне помоћи. Потребно је да релевантна тијела осмишљавају програме, активности и стратегије које ће једнако обухваћати породице у ризику од сиромаштва или у сиромаштву те се не треба догодити да постоје значајније територијалне неједнакости у провођењу споменутих програма. Нужно развијати услуге за дјецу, а особито оне које укључују образовање од најраније доби, што дијелом може ублажити неповољне посљедице одрастања у сиромаштву. Осим тога, важно је образовати и родитеље о значају предшколског васпитања у васпитно-образовним установама, продуженог боравка у школи, те осталих образовних садржаја који користе дјеци у стварању успјешнијег животног пута.