Пошаљи документе на е-маил

Промоција колективног преговарања једно је од централних и најважнијих питања којима се бави Међународна организација рада (МОР). Као што је признато Декларацијом из Филаделфије, МОР-а има “свечану обавезу да промовира међу народима свијета програме који ће остваривати дјелотворно признавање права на колективно преговарање.”^[1]

Важност колективног преговарања је релативно недавно реафирмисана Декларацијом МОР-а о основним принципима и правима на раду из 1998. године, према којој се све државе чланице, без обзира на то да ли су ратифицирале релевантне Конвенције, сматрају обавезним по самој чињеници чланства у Организацији, “промовирати и остваривати принципе који се односе на ефикасно признавање права на колективно преговарање”.^[2]

Колективно преговарање предмет је међународних радних стандарда (конвенција и препорука) МОР-а^[3], од којих посебно истичемо:

• Конвенцију број 87. о синдикалним слободама и заштити синдикалних права (из 1948. године),
• Конвенцију број 98. о правима радника на организовање и колективно преговарање (из 1949. године),
• Конвенцију број 154. и Препоруку број 163., везане за колективно преговарање (из 1981. године),
  • Препоруку број 91. о колективним уговорима (из 1951. године).

Схватање о слободном карактеру колективног уговарања проистиче из Конвенције Међународне организације рада бр. 87, којом је утврђено да организације радника и послодаваца имају право да организирају своје активности и формулишу своје програме добровољним преговорима. Органи власти обавезују се на уздржаност од било каквих утицаја којима би ограничили право на слободно преговарање.

Конвенција број 87. у свом члану 3., истиче да:

“1. Радничке и послодавачке организације имају право на доношење својих статута и административних правила, слободних избора својих представника, организирање свога управљања и дјелатности и формулисање свога акционог програма.

2. Јавне власти морају се уздржавати од сваке интервенције такве природе која би имала за циљ ограничење овога права или ометање законског извршења.“

Конвенција број 98. о правима радника на организовање и колективно преговорање, која је усвојена 1. јула 1949. године, предвиђа заштиту против аката антисиндикалне дискриминације у погледу запослености (условљавање пријема радника у радни однос неучлањивањем у синдикат) и заштиту дискриминације због учешћа у синдикалним активностима.

Конвенција број 98. у свом члану 4., истиче да:

“Предузимају се мјере примјерене националним условима ако је потребно да се подстакне и унаприједи пуни развој и шире кориштење механизма за добровољно преговорање између послодаваца или организација послодаваца и организације радника, ради регулисања начина и услова запошљавања путем колективних споразума.”

Међународна организација рада, својом Конвенцијом број 154. о колективном преговарању из 1981. године, у члану 2., колективно преговарање дефинише као:

„свако преговарање између послодавца, групе послодаваца, једне или више организација послодаваца с једне стране, и једне или више радничких организација са друге стране, ради:

• утврђивања услова рада и услова запошљавања; и/или
• регулисања односа између послодаваца и радника; и / или
• регулисања односа између послодаваца и њихових организација и једне или више радничких организација“.

Конвенција број 154. предвиђа мјере усмјерене у правцу унапрјеђивања колективног преговарања, и то:

• колективно преговарање треба да омогући да сви послодавци и групе радника буду покривени дејством колективног уговора;
• колективно преговарање треба да буде прогресивно проширено на сва питања облигационог и нормативног дијела колективног уговора;
• треба предвидјети правила поступка преговарања, споразумом између удружења послодаваца и синдиката радника;
• колективно уговарање не смије да буде успорено због одсуства правила која уређују сам поступак уговарања;
• одбори и поступак рјешавања радних спорова треба да буду тако конципирани да допринесу унапрјеђивању преговарања.

Под колективним уговором, према Препоруци Међународне организације рада број 91., подразумијева се:

“сваки писани споразум који се односи на услове рада и запослења закључен између, с једне стране, послодавца, групе послодаваца или једне или више организације послодаваца, и, с друге стране, једне или више репрезентативних организација радника, или, у одсуству таквих организација представника заинтересованих радника, правовољно изабраних и опуномоћених од стране ових последњих, саобразно национаним прописима”.

Од конвенција и препорука МОР-а, које су од посебног значаја^[4] за колективно преговарање, поред поменутих, истичемо и сљедеће:

• Конвенција бр. 5 о минимуму година за пријем дјеце у индустријска предузећа (1919.);
• Конвенција бр. 14 о недјељном одмору – индустрија (1921.);
• Конвенција бр. 87 о синдикалним слободама и заштити синдикалних права (1984.);
• Конвенција бр. 89 о ноћном раду жена у индустријским предузећима (ревидирана) (1948.);
• Конвенција бр. 90 о ноћном раду дјеце у индустрији (ревидирана) (1948.);
• Препорука бр. 81 која се односи на колективне уговоре (1947.);
• Препорука бр. 82 која се односи на добровољно помирење и арбитражу (1947.);
• Конвенција бр. 99 која се односи на методе одређивања минималних надница у пољопривреди (1951.);
• Препорука бр. 99 о стручном оспособљавању и преоспособљавању инвалида (1955.);
• Конвенција бр. 100 о једнакости награђивања мушке и женске радне снаге (1951.);
• Конвенција бр. 102 о минималној норми социјалног обезбјеђења (1952.);
• Конвенција бр. 106 о недјељном одмору (трговина и бирои), (1957.);
• Конвенција бр. 111 која се односи на дискриминацију (запошљавање и занимање), (1958.);
• Конвенција бр. 117 о основним циљевима и нормама социјалне политике (1962.);
• Конвенција бр. 122 о политици запошљавања (1964.);
• Конвенција бр. 123 о минималним годинама живота за запошљавање на подземним радовима у рудницима (1965.);
• Препорука бр. 129 о комуницирању између руководства и радника унутар предузећа (1967.);
• Конвенција бр. 132 о плаћеном годишњем одмору (ревидирана), (1970.);
• Конвенција бр. 135 о радничким представницима (1971.);
• Конвенција бр. 138 о минималним годинама за запошљавање (1973.);
• Конвенција бр. 158 о престанку радног односа на иницијативу послодавца (1982.);
• Препорука бр. 166 о престанку радног односа на иницијативу послодавца (1982.).

Консултације и информисање на трипартитној основи (представника владе, послодаваца и радника), предпоставка су за предузимање мјера од стране владе ради подстицања колективног преговарања.

[1]Deklaracija iz Filadelfije 1944., član III(e). prim. aut.

[2] Stav 2 (a) Deklaracije. prim. aut.

[3] Pravo na učestvovanje u kolektivnom pregovaranju je takođe priznato u nekim važnim međunarodnim tekstovima koji nisu MOR-ovi, među kojima je Inter-američka povelja o socijalnim garancijama (1948.), Evropska socijalna povelja (1961.) i Povelja Evropskih zajednica o osnovnim socijalnim pravima radnika (1989.). prim. aut.

[4]Poseban značaj navedenih konvencija MOR-a za kolektivno pregovaranje ogleda se i u tome što njihov sadržaj može direktno uticati na rješenja u konkretnom kolektivnom ugovoru čak i ako data konvencija nije ratificirana u nacionalnom zakonodavstvu, tako da je poznavanje konvencija i preporuka MOR-a jedno od značajnih pitanja u pripremi pregovaračkih timova. prim. aut.